Поводом рођендана Љиљане Браловић Удружење Чачана у Београду

Детаљи

Прегледано: 17

На данашњи дан пре 59 годинa, 19. новембра 1966. године, у Чачку је рођена наша позната књижевница госпођа Љиљана Браловић. Љиљана живи и своје виђење света у стихове прелива у подсувоборском селу Прањани код Чачка. Креће се и ужива црпећи инспирацију међу процветалим шљивицима и облацима, спотиче се о месечину, болује све ране својих сељака и тухо тугује због изумирања српског села. Љубав према поезији и прози држи је још од гимназијских дана. Објављује од 2000. године и за то време издала је једанаест књига. По њеним приповеткама "Детелина на прочевљу" и "Вериге", снимљени су етнографски, документарно-играни филмови. Госпођа Браловић чланица је Удружења књижевника Србије, почасни је члан Друштва књижевника за Косово и Метохију, Књижевног друштва "Запис" из Горњег Милановца, Вукове задужбине, Друштва српских домаћина, Равногорског покрета и Кола српских сестара.

      Љиљана Браловић досада је објавила следеће књиге поезије, прозе, дечјих драма: "Птице су створене да лете" (песме, Доситеј, Г Милановац, 2000.), "Далеки корени" (песме, КД "Запис", Г. Милановац 2002.), "Балада заборављеноме", песме, КД  "Запис", Г. Милановац, 2003.), "Човек и зид", песме, КД "Запис", Г. Милановац, 2005.), "Очи које ме траже", песме, Српска књига, Рума, 2007.), "Није Луда луда", дечје драме, Жиравац, Пожега, 2009.), "Приче испод ожиљака", приповетке, Легенда, Чачак, 2011.), "Завет и обећање", песме, Лио, Г. Милановац, 2014.), "Лајем не престајем", приповетке, Књижевна задруга Српског националног савјета, Пљевља, 2016.), "Звона Светог Симеона", песме, Глас Србије, Краљево, 2017.), "Човечице", роман, Глас Србије, Краљево, 2019.).

      У свом последњем роману "Човечицe" из 2019. године Љиљана се бави српским женама које су очувале српску кућу и окућницу у периоду од Балканских ратова, па све до НАТО агресије на Косову. У суштини Човечица представља човек-жену, то јест жену направљену од најчвршће, најбоље и најчеститије људске грађе. Као младе удовице нису се предавале и падале у очај. Љиљана нам приповеда како су те жене-мајке "жениле своје синове иако им је тек понека маља засенчила горњу усну. Морају деца да се рађају, светиња живота и светост огњишта морају се очувати...“. Такве је Човечице, може се веровати, имао на уму и Свети Владика Николај када је говорио о мајкама "које су волеле своју децу више но себе и своју отаџбину више но своју децу" и које су "знале једну од највећих вештина овога света – да од детета створе херојски јака и карактерна човека".

      Удружење Чачана у Београду поносно је што у госпођи Љиљани Браловић има поносног чувара и хроничара историје, културе, традиције и обичаја нашег краја. Надамо се да ћемо ускоро, када то епидемиолочки услови дозволе, имати прилику да је угостимо у Београду. Још једном јој преносимо своје честитке за њен рођендан уз жељу да јој године које долазе донесу још пуно плодоносне уметничке инспирације.


ИМА ЛИ ГЛАСА ОД ЗЕМЉЕ СРБИЈE     Љиљана Браловић   

Гласни се Србијо!
До јуче си била дика:
Храбра, часна, христолика.
Ко те данас лажима убио?
Устани, усправи се,
проговори, збаци синџире.
Ћутиш а све гори.
Дана нема пред нама,
голет нам на рамена пала
иако је гора давно олистала.
Ђурђевдан је, буде се хајдуци,
гласни се као гладни вуци,
збаци окове обмане, време је потоње.

Хеј, глувонема Страдијо, бестрагијо, крвопијо!
Патнице моја међу рововима,
омеђена гробовима,
настањена робовима.
Видеш ли венце од суза
што исплетоше мајке
косовских мученика,
и стрељаних ученика
и оне мајке јединаца, Шумадинаца,
што костима подупиру
сремску раввницу?
Е Србијице, краткопамтилице, незахвалнице,
огласи се, усправи се.

Наши животи нису наши,
знаш ли?
Нису у кућама, селима и градовима -
ено их леже у рушевинама
цркве Самодреже,
у Дамљановој руци у Вујадиновој муци,
у срцу Југовића мајке.
Наше главе нису на раменима,
ни на земљи, ни на небесима,
ни у торбама нису:
Ено их узидане у ћеле кулу у Нишу.
Дишу кости предака и ослушкују:
Не чују Србију.

Ако се не огласимо још данас –
знаће да није вредело гинути за нас.

Востани Сербије...

БРАТ МИ У ПОХОДЕ    Љиљана Браловић

Када село обуче недељу,
и Цвети изненаде капију,
мој брат на леђа пригрне пролеће,
за шајкачу задене свитање,
па оседла прашњаве друмове
да ми на крсно име донесе весеље.

Прва га угледам како изгрева иза брега:
главу наслонио на облаке,
раменима обрао видике
па га пуна кућа, авлија и село.

Смањило се за леђима пола Србије,
задрхти пут и покривач авлије
кад кораком поцепа ћутање:
Срећна слава, домаћине!
Сејо, ево за децу и тебе
комад детињства и успаванке мајчине!
Здравица и благослов за тебе, зете!

Па у врх софре отпочне беседу
од које намах процветају воћњаци,
разлистају барјаци по зидовима,
поздрављају новог Христа
што седи сред мог Јерусалима,
а воштаница замирише медовином
док се окреће колач поливен вином.

А када на одласку за брег зађе,
одвуче за собом детињства лађе,
остави оне дебеле конопце,
што их зову пупчане врпце,
да од њих испредам чекање
до неке друге Цветне недеље.

ВИДОВДАН    Љиљана Браловић

На Видовдан видову траву,
праву веру, образ и срце
на  сунце зором износим.
Пробудим кћер уснулу,
шаљем је бистром извору
у крчаг воде да захвати,
можда ће опет требати
Косовка девојка Србији.

На Видовдан рано ураним,
уље у кандило приносим,
кошуље сину доносим,
умесим чесну погачу,
можда га Кнез позове
на равно Косово поље.
Ако му устреба  синова,
Милоша, Ивана, Милана,
да ми гладан не оде.

На Видовдан озорим,
гором песму расточим,
не би ли ме чула царица,
пресвета наша Милица,
можда ме јутром зазове
да растерујемо гавране
низ поље као сејмене,
семе им се црно затрло.

На Видовдан не чекам:
обувам бесмртне опанке,
кораке уз небо управим,
веру пред Бога износим
и још се јаче помолим
за смртне и бесмртне.
Видовдан да нам осване,
тамо где је свитао и раније.