Интервијуу председника ДСД Нићифора Аничића за Геополитику о стању у Србији

Детаљи

Прегледано: 1547

Нићифор Аничић, председник Друштва српских домаћина,у интервјуу за „Геополитику“ Стање у Србији црно без имало белог.

Разговор водио: Слободан Ерић

Поштовани господине Аничићу, поред Ваших пословних обавеза које имате као угледни привредник у Јужној Африци, Ви много свог времена посвећујете Србији. Шта је то пресудно определило у Вашем срцу и души тако велику љубав за Отаџбину, детинство, завичај, породично васпитање и окружење, сусрете са неким умним људима?

- Рођен сам 1938. године на огранцима планине Јадовника, село Страњањи, засеок Грончаревo,у  веома честитој и патријархалној породици. У мојој раној младости осећао се патријархални дух који је красио фамилије у окружењу. Мој крај имао је доста преживелих Солунаца који су прошли Албанску голготу. Мој деда имао је петорицу браће од стричева,и сва шесторица учествовала су у Првом балканском рату са Турском, у Другом балканском,као и у Првом светском рату. Најстарији је погинуо на Церу. Његово тело,са многим јунацима,налази се данас у Спомен-костурници уТекеришу. Звао се Јеремије. Његова три брата Милун, Исаило и Јаћим, такође су своје животе положили за Отаџбину. Никада нисмо сазнали где су пали и где су им кости. Мој деда Косто преживео је рат, али је врло рано подлегао ранама и болести. Преживео је само деда Ацо који није имао потомке,али нам је свима био прави деда. Те ратнике сам пажљиво слушао и у себи преживљавао ту голготу, душа ми је била испуњена болом за тим јунацима. Ја сам њих поштовао максимално,због тога су меони  присвајали као свогмиљеника. Други светски рат сам запамтио кроз глад и немаштину. Ујулу 1943. године наше цело село је попаљено,као и моја кућа. Те зиме смо зимовали у туђим подрумима. Све те недаће утицале су на формирањемоје личности. Беспуће је отежавало нормалан развој мог села. Одлазећи уварошицу Бродарево, удаљену 12 километара, са мојом мајком и стрицем, видео сам их у повратку уморне, како се узпланину отежано крећу према кући. Питао сам се тада да ли ћу им икада моћи помоћи у олакшању њиховог живота. Учинио сам доста,али они не дочекаше то да виде и да осете.

 Напуштајући родну груду 1974. године био сам формирана и пословна личност. У души сам понеосвоје огњиште и гробове предака, који субили светиња за мене. Како је време пролазило,све сам више жудио за отаџбином. Све ми се причињавало да је на мом рамену увек била нечија рука која ме је вукла дому своме. Да ли је то била рука мајчина, очева или Светог Саве,али сигурно јесте нечија...Све несреће које су задесиле мој народ у Отаџбини веомасам тешко подносио. Огромномброју људииз мог народа који је напуштао земљу тражећи нешто боље отворио сам врата и Јужне Африке и моја кућна, стално сампратио све шта се дешава у мајци Србији. Ратови, страдања, растурање Југославије,превирање и борба за власт,присуство на Балкану српских непријатеља −Америке, Енглеске и Немачке...

Страшне је та зла судбина Срба који се продадоше непријатељу, истовремено продајући и све српске вредности,а,што је најгоре,и своје јунаке и генерале,као и свог председника. То је кобно за наш народ. И као невин,испаштаће због тога.

Доласком на сцену и власт ЗоранаЂинђића и Мила Ђукановића,долази до пропасти свега српског.Та два криминалца су омогућили осталим издајницима да наставе са уништавањем свих вредности, пре свега кроз продају странцима успешних фирми,које су могле кроз остварену добит и порезе да дају значајан допринос држави и народу. Пролећу ми у мислима слике Солунаца, њихово страдање и жртвовање приликом повлачења преко Албаније, односно Албанске голготе...Изгубим контролу над собом, кроз моју душу пролећу тешке мисли, питам се да ли је данас у српској политици неки унук или праунук од тих јунака са Солунског фронта. Због тога настају клетве које су бездушници заслужили са моје стране.

Шта Вас толико мотивише или, боље речено, брине код Срба, српских политичара, да се често оглашавате својим писмима и обраћањима нашем државном руководству и народу?

- Брину ме многе ствари и код Срба и код садашње власти, а пре свега однос према држави. Српски народ је после Косовске битке у једном дужем историјском периоду био изгубио своју државу. Наши славни преци волели су и поштовали своју државу јер су знали, након Првог српског устанка, колико је требало жртава, крви и зноја пролити да би се српска држава поново ослободила а потом и изградила. Угледни српски домаћини, посебно у другој половини 19. века, који су имали многобројне породице, поред синова, који су остајали на имању, другу, посебно бистрију децу, слали су на школе, да буду учитељи, попови, официри, и да тако послуже својим породицама, али и свом роду и држави. Ми данас, што дозвољавамо да нам се фабрика и земља продају странцима, показујемо да смо истовремено неодговорни и према држави и незахвални према прецима који су ту земљу ослобађали. И морамо зато испаштати.

Многи Вам замерају да сте у својим обраћањима веома оштри, да никога не штедите,  од власти до народа, да употребљавате тешке речи, клетве чак. Како Ви одговарате на ове критике и примедбе?

- Није ми јасно шта је то оштро што ја изговарам? Питам ја Вас,српски народе,јесте ли свесни шта је све упропашћено и уништено од 5. октобра 2000.године до данас?Тако су пљачкали фирме које су радиле, сведок их нису потпуно све економски исцрпели а онда су их пустили да пропадну. Тако су им наређивали непријатељи, имамо доста података и докумената о економском уништењу Србије, па се надам да ће виновници ових економских злочина једнога дана одговарати за све своје прљаве поступке. Као и уништвање оружја ивојнеопреме армијекоја је била на шестом месту у Европи. То је Тадићево дело.Његов пијун Живковић је у бесцење продао Американцима Железару Смедерево. По завршетку посла, када су претопили српскооружје, Американци Србији враћају Железару за један долар,као и све дугове што су направили. Не сме се десити да не буду кажњени,сви они, за оваква тешканедела,као и сви њиховисарадници. Много тога вредногје уништено,да не набрајамо, чак и нормалан човек,зато бихих не само осудио,него и проклињао. Тај шљам мора доживети заслужену казну.

Како Ви оцењујете политичко, економско, социјално, и уопште стање у коме се српски народ и држава налазе данас? Да ли Србија иде напред, као што нам говори актуелна власт, или пропада?

- Ситуација у Србији је много лоша,што би рекли наши стари:црно без имало белог. Социјално стање је тешко, а народ је огорчен и у очајном стању. Убијен, збуњен и незаинтересован низашта. Сву наду за будућност је изгубио. Душа му је сабијена у мали простор да из његовог лица не извиреникакав знак радости. Тешко га је покренути на било који прогрес, а то је најтежи проблем у Србији. Толико је излаган, преварен, угњетаван од сопствених вођа. Све би се лако поправило када би се дали у производњу, отплатили дугове, повратили отету земљу Косово...Када би народ био спреман за акцију. Велики део народа, можда чак и 50одсто,неће изаћи на изборе. Народ је толико збуњен да не може да разликује добро од зла. Сигурно је само да Србија иде у понор,из дана у дан све црње од црњега. Актуелне власти су толико убрзале српско пропадање да се не можеш чудом начудити.

Да ли Србију може да спасе ова напредњачка власт? Или да ли спасиоци нашег националног брода који се љуља могу да буду некадашњи носиоци власти у Србији после 5. октобра, Тадић, Чеда Јовановић, Чанак, Вук Драшковић, Дачић?

- Србију не могу да спасу назадњаци, како их ја називам,као ниполитичари из ДОС-а,  досманлије, којису дошли на власт после5.октобра: Борис Тадић, Чеда Јовановић, Ненад Чанак, Вук Драшковић и Млађан Динкић, као ниИвица Дачић. Сав тај шљам мора одговарати и бити кажњен. Биће ми жао ако се деси да нека група узме закон у своје руке:није ми жао што ће их побити,већ што утврђивање њихове кривичне и материјалне одговорностинеће ићи законским и цивилизованим путем. Морамо се суочити и сачињеницом да нам је и судство јадно и бедно.Ову оцену најбоље потврђује Уставни суд,који је, одбивши да поништи издајничке „бриселске споразуме“, уместо да брани и штити, прекршио Устав Србије, где у преамбули јасно пише да су Косово и Метохија неотуђиви део Србије.

Ви сте ретки и по томе што стално говорите о души. Чини се да људи из власти, а такође и један велики део народа, не разуме значај оздрављена народне душе српског народа као предуслов за излазак из националне кризе. Молим Вас, реците, иако о томе често говорите, о важности врлина поштења, помагања другима, посебно немоћнима, неимања лукавства, како за напредак самог појединца, породице, а тиме и нације и државе.

- Људску моћ називамо душом, како ја то видим лаик који благе везе нема са медицином. Постојање душе потврђују примери из медицине, када нека особа доживи клиничку смрт па се поврате у стање овоземаљске свести. Те особе сведоче о посебном искуству које су доживеле и које превазилази овоземаљски свет. Све те клиничке смрти ће се понављати све док душа не напусти тело.

О души бих рекао да је то нешто што краси човека. Човек мозгом размишља по налогу душе. Сви људи имају различиту душу,па су зато различити карактери. Има народна: „има племениту душу“ или „има злу душу“ или „бездушник“, а бездушник припада овим рђавим политичарима. Племенита душа је особина правих вредности, која око себе шири доброту и љубав према свим добрим људима,безобзирана боју коже, вероисповести и узраст. Само са лепим и честитим понашањем вредно је живети. Зле душе шире лукавство, зависност, мржњу и себичност,што је опасније од било какве друге болести. Тужно,али истинито:српски народ је изгубио душу. Не верује никоме,па ни поклону,ако му дате. Све су му то вође нанеле са лажним обећањима. Вође са ђавољским душама.

Ви сте, поред других својих великих добротворних активности, били покровитељи и две велике националне манифестације и акције: обележавања 100-годишњице ослобођења Старе Србије 2012. у Пријепољу и обнове и  реконструкције  споменика церским јунацима у Текеришу. Шта је то значило Вашој души, колико је важно да се одужимо својим прецима? Да ли данашњи Срби осећају довољно захвалност према својим херојима и националним подвижницима, да ли се може у животу ићи напред без љубави и захвалности према онима који су се жртвовали за нас?

- Пропустити обележити 100-ту годину ослобођења Старе Србије од тог злог турског ропства било би за свакуосуду. Нажалост,српске вође и слуге српских непријатеља прећутале су тај значајни дан српске историје. Уз помоћ моје браће,српских домаћина,ми смо то величанствено прославили.У Пријепољу 2012. године обновили смо један споменик,цео,са лепом фонтаном, а други поправили,лепим деловима,и пренесен је на друго местои тиме смоулепшали град. Организовали смо Свечануакадемију на највећем нивоу са мудрим српским главама, пред огромном публиком. Како је могуће бацити у заборав те јунаке, који своје животе дадоше за нашу слободу? Како је могуће одрећи се своје историје? Како је могуће одрећи се својих светиња који нас опомињу ко смо и од кога смо? Тога дана добих орден Белог анђела из руке највећег неимара Српске православне цркве,владике милешевског Филарета. Бели анђео украшавамој дом,икојим и њиме ће се моја поколења дичити. За ту прославу много смо молби послали председнику државе Томиславу Николићу да буде покровитељ, али не дође.Али,кад је већ такав,изгледа боље што није дошао. Текериш и гробница великих церских јунака на програму Друштва српских јунака биће свето место. Ако Бог дâ,сваке године 19. августа на Преображење код споменика церским јунацима у Текеришу ћесе одржавати час историје. А када прави домаћин дође на чело Србије,преузеће обавезу да ова свечаностбуде на нивоу државе. Час историје треба да нас на овом славном и светом месту подсети све, и нас инашепотомке, да будемочасни наследници наших предака. Спомен-гробницаје уређена са најбољим материјалом,величанствено и достојанствено.Несрећни Вучић је био планирао 18. августа 2014. увече у Народном позоришту у Београду да одржи неку спомен-свечаност посвећену годишњици Церске битке. Директорка Центра за културу, у чијој је надлежности споменик у Текеришу, затражила је и молила да председник Николић дође и буде покровитељ ове велике годишњице и у писму је навела да су огромни радови на реконструкцију споменика при крају. Кад је то дошло до ушију Вучића, он је послао аутобус својих послушника да испитају ситуацију. Када су све сагледали, онда су наредили да 19. августа нико до 11 часова не сме да прилази споменику док он пред камерама не заврши церомонију. Ја сам са својим домаћинима тог дана од раног јутра био на литургији освећења нове цркве на Церу. Онда смо дошли  у Текериш и полиција нам није дала да се приближимо споменику ближе од 100 метара... Док су моћници освештавали радове и споменик, добротвори нису могли прићи и присуствовати овој свечаности, а камоли положити венац за свој рад. Човек не може поверовати у такав однос према градитељима, односно добротворима. Али Вучић је један. Поред постојећих, посвећене четворици српских војвода, изливене су још две бисте наших великих краљева, великих српских домаћина:краља Петра Карађорђевића и краља Александра Карађорђевића. Заслужни су да буду са својим јунацима. Имамо још нешто мало да дорадимо,и сигуран сам да ћемо задовољити наше потомке. Да оставимо трага да је ипак неко живео са осећањем захвалности даода почаствредностима душе и љубави према свом роду и својој Отаџбини. И то увремену лудом када глобалисти натераше српске вође да руше све што је свето...Највише су се окомили на тај свети придев: српски. Тај придев покушавају да избришу из српске душе,али су се тешко преварили. Тај смрад са Запада ускоро ће сâм себисмрдети, ти вазали смрдеће у историји српској за вечита времена. Подигнућемо им споменик срама. Сигуран сам да ће понеки од њихових потомака мењати презиме и јавно ће се одрицати од срамнихпредака.

Колико је узрок данашњих наших мука и проблема то што смо оставили своја села и необрађене њиве, и у градовима погубили радне навике и патријархални морал? Колико је важан данас повратак селу, посебно младих, за њихов не само економски већ и морални напредак? Да ли је Ваш доживљај села из кога сте потекли утицао да инвестирате у једно пољопривредно добро, односно задругу у Вашем родном крају, које је, као и велики број наших предузећа било пропало?

- Туга је путовати кроз Србију и видети у каквом је корову Србија. Градови и њихова предграђа су често локације где људи станују и живе у социјалној беди. Пита се човек зар је то могуће у ово време...Јесте, могуће је. Када у породици нема домаћинског духа,а у исто времени у Влади државе, региона, општине,нема домаћинског рада и понашања, онда долази до нереда у нацији. После Другог светског рата морао је да се мења начин живота на селу. Село је постајало мало, не може да се шири. Власти државне морале су да направе програм по ком би се радило, уравнотежило село и град. Међутим,нисмо имали домаћинског духа у властима. Долази време себичности где настаје немир  у народу– народ јепрепуштен сâм себи. Тада је народу са села  било веома тешко да се снађе. Било је кобно напустити кућу и имање иодлазити у нову средину без организованог смештаја. Све је тако из године у годину пролазило,па је дошло до ове тужне слике. Тетешкеслике напуштених села су изазвале јаке и дубоке утискеумојој души. Донео сам одлуку да својим примером, од свог кућног прага,  покажем свима,српскоме роду,како би то требало да се ради. Мој брат је са своја два сина на имању, односно нашем родном огњишту.Ми смо се 1989. године договорили да његови синови остану ту,а ми да им припремимо удобан живот и рад на селу. Индустрија је умногоме пропала на Западу,као и свугде на свету, и захваљјући томеми је било мало лакше да синовце зауставимна кућном прагу. На несрећу,десило се најгоре што је могуће:ратови и зла. Распад Југославије, бомбардовање Србије, све те несреће нису нас спречиле у подизању нове куће. Откупио сам земљу у нашем окружењу, подижући велику шталу и веома велику нову кућу. Два синовца су се оженили и имају обојица по четворо деце,тако да у домаћинству Марка Алексића има четрнаесторо чељади. А када му дође синовац са четворо чељади,онда има осамнаесторо чланова. Газда Марко поседује за викенд осамнаест чланова. И да их има четрдесет,није им тесно и нико никоме не смета. Хармонија живота испуњена љубављу и слогом.Милина је од среће гледати са стране како функционише породица са три генерације. Такав живот не може се наћи у другом месту,па ни у Европи. Куповина задруге у Аљиновићима, и Горњим Горачићима, Милошев До, Јадовникима места за сто фамилија. Сад покушавам нови метод рада и живота на селу. Надам се да задивимсве честите Србе у околини. Рад на селу под правим приступом својимначином живота сигуран сам да ће бити на веома пристојном и високом стандарду. Иде мало отежано јер су и сељаци изгубили душу, сви покушавају да се изборе за бољи живот, није једноставно,јер су сви са неком резервом. Кад би неким случајем Србија добила домаћинску владу,онда би програм развоја села био на првом месту. Нажалост,докле год не протерамо вазале,неће ићи ништа на боље, па ни на селу.

Ви сте, поред српских духовних и националних институција донатор и Руске православне цркве, и у веома сте блиским односима са руским дипломатским, црквеним представницима и уопште са руском заједницом у Јужној Африци, а можемо рећи и да сте у пријатељским односима са руским патријархом Кирилом. Како Ви доживљавате наш братски руски народ, и шта ми Срби можемо да научимо од великог руског народа?

- Руска заједница и Руска православна црква наишлесу на један проблем па су затражилемоју помоћ. Ја сам то са посебним задовољством решио и помогао. Они су то прихватили братски и са великим достојанством. Њихов однос према мени је изузетан, братски − прихватили су ме за свога родитеља и саветника,иуважавају ме као свог пријатеља. Ниједно окупљање руске заједнице непропуштају а да ме не позову, ањихов амбасадор поручује да сам највећи српски брат руског народа. Русија је данас велика и угледна у свету, не само што има велику територију и славну историју, већ што се на њеном челу налази велики државник као што је Путин, а на челу Руске православне цркве уман и мудар човек као што је патријарх Кирил. Имао сам срећу и велико духовно задовољство да упознам патријарха Кирила, са којим сам лични пријатељ. Имао сам и част да од блаженопочившег патријарха Алексеја добијем Крст Светог Сергеја Радоњешког. Са Русима је задовољство удружитисе, отворено срце и велика душа без сумње. На питање шта бисмомогли од њих научити, могу рећи само да је довољно научити оно основно –  како да се понашамо.

Ви сте председник Друштва српских домаћина. Зашто је важно да се Србија врати домаћинској традицији, као и да се, не само у једној породици већ и држави, домаћински послује и влада?

- Друштво српских домаћина је основано 2002. године. Имајући у виду да све вредности српске пропадају и српске душе понестају, нестаје она честита патријархална породица. У свим друштвеним условима,патриотизам је изгубљен. Све српско је на удару. Друштво српских домаћина није политичка организација, али мора да контролише политичаре и јавно да указује на њихове грешке. Ми не филозофирамо већ тактично омладину упућујемо честитим путем,и њима преносимо љубав наших предака према нама и нашим поколењима. Народ који не зна своју прошлост и историју, народ који не поштује споменикенашихјунака, народ који не води рачуна о гробљу предака− то није народ. Сви они који воде рачуна о свему што треба да воде −то су племенити људи,честити и пуни љубави према својој отаџбини. Нарочито мора свако светосавски дух да носи у својој души,онда ће о свему водити рачуна у свом окружењу. Такви су спремни помоћи нејаком, такви брину о својој отаџбини. Овакав приступ и понашање напорнису,али,када има успеха,веома су драгии радосни. Много смо сретни што нас млади уважавају и укључују се у многе акције,а то је и наш циљ.

Живела Србија,Српство и светосавље,као и српска душа!

Текст преузет из Геополитике број 97, април.2016.