О СКУПШТИНИ ДРУШТВА СРПСКИХ ДОМАЋИНА

Детаљи

Прегледано: 3085

Јубилеј српским горостасима пролази у тишини

У другом, свечаном делу Скупштине, о Стефану Немањи и Петру II Петровићу Његошу беседили су проф. др Марко Поповић и академик Матија Бећковић.

Проф. др Марко Поповић

„Ово је изузетан повод да се осврнемо на личност и дело једног од најзначајнијих великана српске историје, Стефана Немању, који је камен-темељац српске државе и српске нације, и чије тековине ми и данас уживамо у држави која почива не темељу који је у 12. веку управо он поставио. Велика је штета што се овај 900-годишњи јубилеј прославља у тишини. Очигледно је да у српској средини није било политичке воље да се том јубилеју прида већи значај. Али, и ово је прилика да се подсетимо тога великана.
О личности Стефана Немање много би боље беседио преосвећени владика, а ја ћу као археолог истраживач покушати да осветлим ону материјалну страну − где је Немања живео, како је изгледао његов двор, које је задужбине подигао и шта његове задужбине казују. Јер, свака његова задужбина носи одређену поруку.
Да се само подсетимо основних чињеница о Стефану Немањи.
Крајем 11. и почетком 12. века седиште српских земаља се из Зете сели на исток, и ту се, уз стару цркву Светих апостола Петра и Павла, полако формира великожупанско светиште. Значи, ту већ крајем 11. века имамо организовану српску власт великог жупана Вукана и његовог сина Уроша, који ратују са Византијом покушавајући да обезбеде слободу и стабилност те прве српске државе.
У то време српска држава се налазила у веома тешком положају, између Византије на југу и Угарске на северу. Требало је пливати између те две велике силе, и мудрошћу и војничком снагом извући максимум за младу српску државу. Цела прва половина 12. века обележена је управо тим борбама, победама и поразима, утицајима једне и друге стране. У том турбулентном времену рађа се Стефан Немања, у Рибници, у Зети, у време када је његова породица морала да се склони из Рашке, где су га крстили католички свештеници, али убрзо по повратку у Рас, у Србију, крсте га поново православни свештеници.
Немања је најпросперитетнији од четворице браће и брзо је ступио у контакт са византијским царем. Брзо је схватио да је Црква један од стубова друштва и брзо на својој територији подиже манастир посвећен Светом Николи, који је изазвао завист међу браћом. А завидели су му и како је политички деловао, али је он имао своје присталице, и у бици код Пантина на северном Косову око 1168. године он је победио своју браћу. Остао је забележен податак да је пре битке дошао у Звечан и целу ноћ се молио у цркви Светог Ђорђа, коме је обећао да ће му подићи споменик победе уколико савлада противнике. Пошто се то десило, он већ 1170. године подиже Ђурђеве ступове и започиње борбу која ће довести до осамостаљења Србије и до њеног прихватања у заједницу слободних европских народа. Тада поново почињу сукоби са Византијом за које Немања није био довољно јак, али политичка мудрост је победила па се он предао византијском цару који га је одвео у Константинопољ, одакле се вратио са одређеном добити.
Напросто, Србија се и у вазалном положају консолидовала и Немања је све до 1180. године био лојалан византијском цару. А кад су у Византији поново почели нереди, он је то искористио да консолидује државу и заокружи Србију, и присаједињује јој и приморске области у којима су још увек владали наследници дукљанске династије. Године 1186. он покорава Котор који је специјално привилеговао. Значи, Србија је већ била заокружена, и тада Немања почиње да гради своју најзначајнију задужбину – Студеницу. Године 1190. поново наступа сукоб са Византијом који се опет завршава српским војним поразом, после кога се Немања повлачи са власти у држави која је добила и међународно признање. Замонашује се и повлачи у мир манастира. За то време његов најмлађи син, наш Свети Сава, већ је на Светој Гори, где после годину дана, из Студенице, одлази и Стефан Немања, да би заједно тамо основали манастир Хиландар. Средином фебруара 1199. године Стефан Немања је и умро на Светој Гори."

Академик Матија Бећковић

„Ви сте мене високо одликовали кад сте ме позвали да данас говорим овде о Светом Петру II Петровићу Његошу и Ви сте први који сте његову икону ставили на овај иконостас Ваше Скупштине. Седам стотина година после смрти Стефана Немање родио се Раде Томов, који је постао Петар у 17. години, као што је у истим годинама Растко постао Сава. Он је одмах запевао 'сад пропојте Високи Дечани и лијепа лавро Студенице'.
Као што сте чули од господина Поповића − да прослава Стефана Немање пролази такорећи нечујно − тако исто бива и са 200-годишњицом рођења највећег српског песника и најзначајнијег владике Српске цркве после Светог Саве. Ни око једне друге личности у нашој уметности нису се сагласили сви најумнији Срби да му нема 'парменика'. Тако је Јован Цвијић, као председник Српске краљевске академије, рекао да у целом српском народу није било никога другога који би био тако потпун представник свега најдубљега, осећајнога и мисленога у нашему народу као што је то био Његош, а други председник Српске краљевске академије, Слободан Јовановић, који је мерио речи више него ико у српској науци, потписао је реч да у целој нашој књижевности постоји само један горостас − а то је Његош. Исто тако, Иво Андрић је назвао Његоша трагичним јунаком косовске мисли, а Његош се обукао у косовског јунака, у ношњу коју је сам креирао и коју пре њега нико није носио. После њега је та ношња проглашена за народну, али је од народа мало ко имао и могао набавити. У ствари, он се тако обукао да би показао како су изгледали непредати косовски визезови, и да су 'они што се не шћеше у ланце везати' побегли у црногорску пустињу. Тако га је видео Андрић, тако је и он видео самога себе, и он је један од твораца косовскога завета и косовске легенде. Његови спевови су родно место Милоша Обилића, како је он говорио – највећега јунака који се на свијету родио. Пре њега се говорило да је то био неки непознати јунак, да се звао Кобиловић или Кобилић, који је рањен, кад је султан прегледао бојиште, искористио ту прилику да га распори.
Његош се родио у црногорској пустињи, и заиста је био пустињак. Тако је потписивао своје књиге, никада својим именом, а увек иницијалима или својим монашким звањима. Значи, Пустињак цетињски, или 'Горски вијенац' са 'ППН владика црногорски', или без имена и звања, како је потписао књиге 'Лијек јарости турске', или 'Кула Ђуришића', или 'Чардак Алексића'. Тек после његове смрти почели су да га потписују само именом и презименом и да изостављају његова звања, мада су она била веома важна за доживљај онога што је он писао у то време када је писао само један и када је трон на коме је седео ипак био тај који је могао или да предаје проклетству векова или да посвећује највеће витезове. Требало је 200 година да прође да он буде светитељ, а свима онима који су проглашени светитељима у последњем веку, он је био светац. Један од оних којима је он био светац је новообјављени светац, епископ Николај Велимировић, који је као доцент Богословског факултета у својој 30. години написао студију 'Религија Његошева'. У њој је написао да се ниједан Србин по својој религиозности не може мерити са Његошем. Исто тако је први рекао да је Његош по свом животу велик као мученик. Исидора Секулић је рекла да до дана данашњега цело српство нема два Његоша. Јован Скерлић је написао да је то најдубљи дух међу нашим књижевницима, а Милош Црњански да, када би нестао српски народ, остао би 'Горски вијенац', и то би било сасвим довољно да оправда своје постојање на свету. До дана данашњега Његошева реч живи на уснама његовог народа, нема ниједног споменика без његових стихова, а његови стихови нису само стихови, него је за те стихове погинуло неколико поколења. У целоме српском народу његова је фотографија била икона, а његова књига Библија.
Ја сам био у прилици да чујем принца Ђорђа Карађорђевића када је на питање која је од две српске династије боља, одговорио овако: 'Обреновићи су велика династија која је дала велике државнике, дипломате и политичаре, и ту би било тешко расправити која је династија боља, али је ту дилему разрешио Његош када је 'Горски вијенац' посветио вожду Карађорђу, праху оца Србије'. А та књига је постала Библија српскога народа и многи Срби се прекрсте пре него што почну да је читају, а држе је на посебном месту. И као што је рекла једна бака у Енглеској, када су је водили да гледа неку Шекспирову представу – ја ово све знам − тако и Његоша знају и они који га нису читали. И све им је то познато, јер је у његовом делу наш народ нашао себе у своме језику остваренога и оваплоћенога. До дана данашњега нема ниједна личност која тако обједињује дух нашега народа и која је у овим расправама о српској националној свести узимана заједно са Вуком и народном поезијом као једног од твораца те свести.
Један од разлога што се 200 година од рођења великог Његоша не слави је тај што би овај јубилеј славили сви, и свуда, и што је то оно ткиво које повезује цео наш народ, јер 'на Ловћену Његош спава, најмудрија српска глава' не пева се на Његушима, него се више пева у српским Крајинама или у расејању где живе Срби. Његошеву икону сада видимо и у новој цркви у Подгорици и на њој су исписани последњи стихови из 'Луче микрокозма'. Са друге стране је његова капела која је срушена на Ловћену, а која је васкрсла у 20-ак места међу нашим народом. Његош је пожелео да векује на највишем врху свога завичаја, а чини се да је желео да буде сахрањен на месту највеће дубине свога сопственога дела, јер се сам 'Горски вијенац' одиграва на врху Ловћена, на Црквини, и желео је да продужи битку коју је водио за живота и после смрти, и када је речено да ће му Турци мртвоме одсећи главу то се и остварило. Он је седам пута сахрањиван и ми више не знамо да ли је светији његов живот и дело, или његово посмртно, мученичко страдање које траје до наших дана.
Његош је свога стрица Светога Петра I прогласио за свеца тако што га је на годишњицу његове смрти откопао и нашао га цела, а тако како га је нашао, тако је и рекао да га је свемогући Створитељ вратио његовом народу да битку коју је водио жртвујући се за свој народ душом и телом, наставља и под овим ореолом. Такву исту битку је и он хтео да настави сам, мислећи да народ који не може да одржи један гроб нема разлога да постоји. И та битка око тога врха завршила се у нашем веку једним варварским злочином, рушењем његовог гроба и једног споменика, можда најуспелијега у целоме нашему сакралноме неимарству. Ловћен је било немогуће замислити без капеле; није то само капела него је то и глава Ловћена, и није то дело било кога, него дело највећег руског архитекте Краснова, који је, пре него што је дошао до те идеје, направио безброј скица, а онда је унутра украсио ликовима црногорских светаца које је осликао Урош Предић, а цео тај храм и целу капелу подигао је његов потомак, краљ Александар Карађорђевић. Кад је изашао пешке на Ловћен и стао пред Његошев гроб, он је скинуо своју сабљу и ставио је на његов споменик, отворио његов сандук, скинуо своју Албанску споменицу и ставио је на његове груди, што је требало да заврши расколе, приче о учешћу Црне Горе у Првоме рату, да га одликује Албанском споменицом и да у ствари подигне једну врсту породичне гробнице. То је један од најважнијих разлога што је та капела рушена, јер су се нашли многи који су се сматрали ближим Његошу од његовог потомка и потомка онога коме је Његош посветио 'Горски вијенац'.
Исто тако, тај Александар Карађорђевић је после Првога светскога рата чуо да се у бечкој библиотеци налази рукопис 'Горског вијенца' и онда је настала наша велика потрага да дођемо до тога рукописа. Аустријанци су у знак помирења и краја ратовања одмах били склони да нам га врате, за који смо им ми понудили слику једног аустријског портретисте који је сликао Фрању Јосифа, али кад су видели да се ми интересујемо више него што су они очекивали, почели су да повећавају цену. Трајала је велика дипломатска преписка, а онда и проблеми да библиотека то не може да преда без надокнаде. Углавном, краљ је из свога џепа платио 12.000 шилинга и рукопис је стигао у Бели двор. Он је умножио књигу, и један примерак је отишао и самом Ататурку, а и свим катедрама, значајним личностима у словенском свету. Али, као што је било тешко добити рукопис из бечке библиотеке, тако га је било лако послати из дворске библиотеке одлуком Титовог секретара и послати га на Цетиње. Ипак, није ни тамо уништен.
Могло би се о Његошу говорити без престанка, као што се и говори, и његове годишњице славити док је свијета и вијека. Зато, хвала Вама што сте ми дали реч!"