ДСД обишло Руски Некропољ

Друштво српских домаћина поводом 100 година од доласка руских емиграната у суботу 10.октобра 2020, на Новом гробљу у Београду је организовало обилазак Руског Некропоља. Парастос припадницима руске емигрантске заједнице у Србији служио је протојереј др Милорад Средојевић. Потом су проф.др Милорад Шеварлић председник Управног одбора Друштва српских домаћина и Слободан Ерић, потпредседник, положили венац на споменик Руске славе, док су остали чланови Друштва и присутни грађани положили цвеће. Снимак погледајте на линку :

https://youtu.be/W_nssnR4VW0

        У културно-уметничком програму учествовали су глумац Страхиња Бичанин и руска певачка група “Другие берега”, која изводи руске традиционалне песме а коју чине Анастасија Румјанцева, Валерија Љубичић и Наталија Панић. Анастасија Румјанцева је најпре отпевала једну стару романсу Чајка (Галеб) из репертоара Надежде Плевицке најпознатије певачице међу руском емиграцијом. Потом су присутни од руске певачке групе “Другие берега” чули “Красное солнце”, народну песму са духовним садржајем у којој се пева о Богу, смрти и подсећа на молитву. И на крају ”По карпатским планинама” - историјску песму донских козака из Првог светског рата.

Све присутне је у име Друштва српских домаћина и “његовог председника Нићифора Аничића који је неких 18 000 километара од Београда”, поздравио проф.др Миладин Шеварлић, председник УО, који је захвалио свима што су дошли да одају “почаст армијама руских избеглица који су свој спокој, после хиљаде километара пређеног избегличког пута, нашли у братској Србији. Они су дали значајан допринос свеукупном привредном и друштвеном животу Краљевине Србије и Краљевине Југославије. Ми потомци тадашње генерације Срба дужни смо, за све време живота, да и њима као руским емигрантима, који су учврстили српско-руске братске односе, одамо почаст”, истакао је професор Шеварлић.

Присутнима се такође обратио и Слободан Ерић, потпредседник Друштва српских домаћина и главни и одговорни уредник магазина Геополитика, који је, поред осталог, рекао да је доласку руских емиграната у Србију ”претходила једна велика унутрашња драма у Русији, најпре октобарска револуција 1917, године а потом и грађански рат који је почео 1918.године”. Слободан Ерић је представио кратку историју доласка руских емиграната у Србију, указавши на обострано велики историјски значај тих догађаја за јачање српског-руског пријатељства.

Преносимо највећи део Ерићевог излагања:

“Под притиском тих драматичних и трагичних догађаја а посебно пред бољшевичким терором преко два милиона руских грађана је напустило своју Отаџбину. Балкан је био један од праваца према коме су се упућивале руске избеглице а егзодус белих Руса према Балкану одиграо се у три избегличка таласа.

        Први избеглички талас – 1919, када је рејон Одесе напустило између 15 000 и 20 000 људи.

        Други избеглички талас - зима-пролеће 1920.године, проузрокована поразом Доброваљачке армије генерала Дењикина када је 26-27. марта 1920, напуштен Новоросијск. Током зиме и лета 1920, на Балкан је емигрирало између 35 000 и 45 000 избеглица. Највећи број је био смештен у Константинопољу 25 0000 и по острвима у Средоземном мору 6-7000 у Бугарској и 7-8000 у Србији.

        Трећи избеглички талас – пад Крима, новембар 1920. Током три дана, од 13 до 16.новембра 1920, на 126 бродова, барки, јахти, чамаца, подморница....луку на Криму је по подацима генералаВрангела напустило 145.693 човека, не рачунајући посаде бродова..

         Влада Краљевине СХС је још 28.јануара 1920, донела одлуку о прихватању руских избеглица. За разлику од савезничких земаља које су тражили расформирање Руске армије  и превођење војника у цивилни статус, Председник Владе СХС Никола Пашић и регент Александар Карађорђевић су 13.априла 1921,године примили делегацију генерала Врангела и дозволила да поред 30 000 избеглица прими и 12 000 војника, 5 000 тих војника је примљено у пограничну службу а 7 000 је било запослено на изградњи путева.

      Руских избеглица је било и у другим деловима тадашње Краљевине али највећи број њих је био у Србији, која је омогућила не само прихват избеглице него и подршку њиховим институцијама. Поред Руске армије у Сремским Карловцима је било седиште и Руске заграничне цркве, тако да можемо слободно да кажемо да су Сремски Карловци били незванична престоница Беле Русије, центар Руског Зарубежја. Тадашња Србија, односно Краљевина СХС, примијаћи руске избеглице, омогућила руској емиграцији да сачува руски идентитет као и да омогући континуитет руске културе.

              Нема сумње да је долазак руске емиграције у Србију било једно велико искушење – један велики историјски испит који су успешно положили оба ова словенска народа. Прво Срби су као народ гостољубиво примили избеглу руску браћу а тадашња држава је умногоме успела да највећи број тадашњих руских емиграната запосли у државну службу. Руси су на то гостопримство одговорили лојалношћу и оданошћу новој Отаџбини, ставивши све своје огромне таленте и стручност на располагању новој држави. Тешко је укратко навести колики су допринос дали образовани Руси Србијиу областима здравства, науке, архитектуре, културе. На чело универзитетских катедри у Краљевини дошло је 28 руских професора. Број пристиглих инжењера је био више стотина. Србија је у ратовима између 1912-1918, изгубила 147 својих лекара. Онда тек схватамо колика је помоћ учињена Србији, када је према истраживањима др Литвињенка који пописује 435 руских лекара, који су стигли и почели да раде. Међу њима је било 16 универзитетских професора на челу са Александром Игњатовским, који је један од оснивача Медицинског факултета у Београду. Слично је било и на другим факултетима. Београд је између два рата променио своје лице од једног оријенталног града почео је да личи на европску метрополу захваљујући руским архитектама Баумгартену, Смирнову, Андросову,Самојлову а пре свега Николају Петровичу Краснову, који је пројектовао здања Владе Србије, Министарства спољних послова, Краљевски двор на Дедињу, цркву Ружицу, спољашњи изглед Дома Народне скупштине. Не можемо а да не сетимо чувеног византолога Георгија Острогорског, Јевгенија Спекторског и других, као и заслуга руских уметника, попут Нине Кирсанове за развој балета и позоришта...

             Прича о доласку руских емиграната у Србију је прича о једном историјском пријатељству два народа која траје вековима, о једном дубоком и мистичном јединству заснованом на православљу, о једној дубокој вези два народа која воле слободу и коју кроз историју нису могла да прекину ни разруше најтежа, ратна и друга искушења, па то неће моћи ни неки тренутни политички и други пролазни интереси.

           Стога се на крају сетимо речи једног великог српског писца Милоша Црњанског, који је писао о једној другој миграцији - у супротном смеру - о одласку Срба из некадашње Аустрије на просторе тадашње Русије а данашње Доњецке и Луганске Републике где су основали Славеносербију. ИМА СЕОБА – НЕМА СМРТИ! “,  закључио је на крају свог излагања Слободан Ерић.

После завршетка програма на Новом гробљу, делегација Друштва српских домаћина, проф.др Миладин Шеварлић и Слободан Ерић, у Храму Свете Тројице – Храму Руске православне цркве у Београду, положила је венац на гроб генерала Петра Врангела, угледног руског команданта из Првог светског рата и једног од команданата Беле армије и истовремено једној од најзначајнијих личности у животу руске емиграције. 

                                                                       

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Додатне информације