ГДЕ ЈЕДИНСТВО ВЛАДА ТУ СТАНУЈЕ БОГ – СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА НЕДЕЉКОВИЋA

Друштво српских домаћина се сећа свог почасног председника академика Драгана Недељковића. Преносимо један интервју покојног академика Недељковића и сећања на њега Нићифора Аничића председника ДСД, који су објављени у Геополитици.

ФОТО: Александар Драгутиновић

Уважени професоре Недељковићу, шта је сад за нашу Србију битно?

- Битно је јединство, битно је наћи заједнички језик, језик узајамног разумевања, спасоносни језик љубави. Ових дана прославили смо Духове, велики празник Силаска Светога Духа на апостоле, почетак стварања Цркве Христове. Захваљујући Духу Светоме, апостоли су проговорили све језике и све дијалекте да би могли свим људима проповедати науку Христову. Ја тај велики дар Светога Духа не схватам дословно. Он има и дубље значење. Захваљујући великој Вери, а надахнути Љубављу, и никад без Наде, апостоли су имали способност да са људима налазе заједнички језик, да на њих преносе своју Веру, да дејствују заразно, у најплеменитијем смислу. Наћи заједнички језик више је достигнуће него савладати стране језике. Тај заједнички језик сад Срби немају и све док га не нађу, биће безбудућни и безнадежни. Треба учити и од сопствених предака, и од пријатеља, па и од непријатеља. Наш деспот Стефан Високи, аутор дела ''Слово љубве'', пучен Светим апостолом Павлом, подсетио нас је да ''Љубав све превасходи'' и да нема безизлазних стања, јер ''колико је у моћи – ми своју песму, ипак, плетемо'', не престајући да се надамо. Језик Љубави – то је и језик слоге. Наши преци, и они неписмени, то су знали, па су нам оставили аманет, који Вук бележи: ''Где је слога – ту је и Божији благослов.'' Наш брат Каин то зна и то примењује. Захваљујући геслу ''Хрват је Хрвату мио, ма које идеологије био'', тај наш сусед, оптерећен мржњом према Српству и православљу, али наоружан узајамним поверењем, које превазилази разлике и неспоразуме, дошао је, релативно лако, до једне од најлепших држава Европе. Тај заједнички језик међу собом имају готово сви наши суседи, који нам нису пријатељи. Од њих треба учити тај битни и спасоносни језик – не мржње, него језик солидарности, солидарности унутар властите нације, њене културе, па и политике. То је језик што гради мостове, што спаја супротности, што не пристаје на неслогу и неразумевање. Он је битан елемент националне самосвести, на пример код Немаца, па је ушао и у њихову химну, која започиње као велика опомена и тврд став: ''Немачка, Немачка изнад свега!'', па и изнад целог света... А шта тек да кажемо за малу, али трајну Хелветску конфедерацију, опредељену за мир и за слогу, упркос дубоким разликама.

На које то разлике мислите када је реч о Швајцарској?

- Које? Огромне, на којима се, парадоксално и чврсто, темељи јединство. То је велики сусрет језика и култура, које се не свађају, него се допуњавају и диве једна другој, такмичећи се. Велик је германски, то јест немачки удео, бриљантан је романски, односно француски допринос, а неотуђив и диван је и италијански. Три велике цивилизације су се стекле на малом простору да би дале Европи и свету велику лекцију. Уз три језика, ту је и мноштво наречја, и германских и романских – малте не свако брдо и свака долина има, уз књижевни језик, и свој особени дијалект. Али над свима је златно начело, које је залога среће, у садашњости и будућности: ''Где јединство влада – ту станује Бог.''

А код нас су сад актуелне децентрализација и регионализација?

- У зло доба, рекао бих. Нама је нужно јединство, духовно, културно и политичко, како у Србији тако и духовно свих српских земаља. Зато понављам швајцарско гесло: ''Где јединство влада ту станује Бог''. Злонамерни потурају идеју, а вероватно и заповест, да се Србија подели на регионе. ''Подели па владај'' старо је правило освајача. Зашто се они, с друге стране, залажу за јединствену Босну и Херцеговину, угрожавајући постојање Републике Српске? Хрватска је, током историје, словила као ''троједна краљевина: Славонија, Хрватска и Далмација''. Свака од њих је имала и свој сабор. Засебност је поседовала и Република Дубровник. Постоје јаки разлози, на историји засновани, за регионализацију. Сад је све то уједињено. Нико не помишља на децентрализацију и регионалазицију, него се утврђује јединство. Очигледно су различити аршини за Србију и за остале. Србија треба да има своје Ја и свој неотуђени raisond'être.

Како гледате на тежње Војводине да оствари још већу аутономију?

- Аутономија Војводине имала је дубоког смисла и јаког оправдања у туђој царевини, Аустрији и Аустро-Угарској. Аутономија, никад трајно неостварена, била би штит за одбрану од унијаћења и католичења, германизације и мађаризације. Била је то Војводовина Србија или Српско Војводство, пандан Кнежевини, потом Краљевини Србији, са јаком жељом за свесрпским уједињењем, јер смо исти народ, јединствена култура, са обе стране великих река. Та аутономија нема исти смисао нити исто оправдање у држави српској. Та изразито српска замисао изопачила се у антисрпску злу намеру. Комунисти су аутори тога злодела, као и распарчавања српског националног бића и измишљања нација. Готово све српске химне настале су у Војводини, а ''Онамо намо'' у Црној Гори, ''српској Спарти''.

Често сте истицали судбину и свест Јевреја, поучне за Србе...?

- О томе неком другом приликом, а сад само један наук: ''Сваки Јеврејин је одговоран за све Јевреје.'' Тако и сваки Србин треба да се осећа одговорним за све Србе. Чедомир Попов, наш најбољи тумач идеја Светозара Милетића, подсећа нас на драгоцене поруке овог борца за српску аутономију у туђој империји: ''Ми смо и Срби и грађани... И један Србин док постоји, он је народ... Ми не желимо јединство Срба само северно од Саве и Дунава . Јединство Срба – макар само духовно – мора обухватати све припаднике Српског народа јер без тога није јединство...'' Милетићева заветна мисао била је ослобођење и уједињење Српства. Ето, то је жива, актуелна тема за коју је дошао час, јер се управо расправља о статуту Војводине и регионализације Србије, а често се заборавља историјски континуитет, будући да се не знају неке основне чињенице.

Геополитика број 31, јун2009.    

 

Нићифор Аничић о академику Недељковићу: Сваки наш сусрет је био догађај

Пише: Слободан Ерић

 

Тихо, неприметно отишао на пут у вечност академик Драган Недељковић. Данашња Србијa није достојно и онако како заслужује испратила једног од својих највећих синова.

Академик Недељковић је био један од последњих српских мудраца 20. века.

Професор Недељковић је био апостол српског јединства, аристократа по духу, и племић по држању. Био је оличење српског достојанства, оне господствености која је красила Србе из Војводине.

Где је, као у оној народној песми, „збор зборила господа ʼришћанска“, ту је био и професор Недељковић, а где се, како често бива, српски свађало, странчарило, вређало, њега није било.

Професор Недељковић је своје аристократско држање и културу знао да пренесе на свог саговорника. Сви смо се у његовом друштву осећали некако лепше и узвишеније, он није само својом личношћу будио дубоко поштовање других према њему, него је и код сваког ко је разговарао са њим будио самопоштовање. Након дубоко умних и поучних разговора са њим, ми смо сви осећали да припадамо једном великом народу и једној великој култури. Као да су кроз његове мудре и увек пажљиво одмерене речи говориле читаве генерације српских писаца, уметника, државника, о којима смо само читали у књигама.

О делу и неизбрисивом трагу који је оставио академик Драган Недељковић, разговарамо са Нићифором Аничићем, председником Друштва српских домаћина.

Господине Аничићу, академик Драган Недељковић је био и почасни председник Друштва српских домаћина. Ви сте били његов сарадник, пријатељ, а изнад свега његов поштовалац. Шта је то што је било ванредно у души и личности професора Недељковића, а што Ви желите да истакнете и сачувате за будуће генерације?

- Први мој сусрет са академиком Драганом Недељковићем био је 26. јуна 2002. године у Коштунићима, где смо се окупили ради оснивања Друштва српских домаћина. Његова беседа је управо била посвећена тумачењу појма српског домаћина, српске елите, српске величине, итд. Његову беседу упијао сам у своју душу, боље него сунђер воду, а поготово тумачење појма домаћина. По завршетку тог раднога дана, пришао сам му и рекао: „Професоре, хвала, много лепо сте говорили. Све сам запамтио“. Он је рекао: „Бога ми, и ти си добро говорио, а што је најважније – патриотски!“ Дружили смо се два дана у Коштунићима, трећи дан смо се враћали за Београд истим колима. Када су стигла кола по нас, мени је пришла његова супруга Владанка и обратила ми се: „Господине Аничићу, да ли бисте били љубазни да прво место уступите моме мужу, пошто се још није добро опоравио од судара који смо претрпели у Француској“. Рекао сам: „Са посебним задовољством!“ Помогао сам му да седне у кола. Имали смо доста времена до Београда да се упознамо, и, што је најглавније, спријатељимо се. Са возачем се академик договорио куда се иде и где се свраћа на хладно пиво. Кола су се зауставила у Кошутњаку пред кафаном „Милошев конак“. После лепе вожње и лепог разговора добро нам је дошло хладно пиво, уз неке колаче које је професор поручио. На моју велику молбу и убеђивање да платим рачун, професор је одбио и платио, са образложењем да смо на његовом терену и да се он ту осећа домаћином. Измењасмо телефонске бројеве, а академика и његову супругу, која је била веома пажљива према своме мужу а и према нама, довезосмо до њихове зграде и испратисмо. Ми смо се поздравили домаћински, по српском обичају. Наши односи из године у годину били су све приснији и љубазнији, и убрзо смо их поставили на братску раван. Приликом сваког мог доласка у Србију морао сам посетити свог старијег брата и снајку Владанку, која је увек припремала свој специјалитет – палачинке са кајмаком које је у тепсији стављала у рерну, где добијају специјалан укус. То нисам нигде раније ни после имао прилике да једем. Било јело, пиће, кафа или наши разговори, све је било испуњено љубављу и топлином да је прешло у истинску братску љубав и братске бриге. За те блиске и топле односе између нас имао сам специјална осећај, који сам доживео једино када сам био у посети патријарху Павлу. На свим седницама Друштва српских домаћина као и Годишњим скупштинама мој старији брат је увек био поред мене. Могу са пуно права рећи: наше душе су се сјединиле у једну душу. Одатле је проистекла књига „Спас моје душе“, коју је посветио мени. Обојица смо се радовали нашем сусрету. Веома сам био срећан кад је дошао да ме посети у моје родно место испод Јадовника. Када сам изашао да га сретнем и дочекам, излазећи из аута рече ону Његошеву: „Соко гнијездо међ литице вије, јер му мјеста у равници није“.

Сваки наш сусрет је био догађај. Академикова врлина је што је успео своју личност да изгради на највећи могући ниво посвећености своме народу, својој отаџбини као и своме поколењу и свим српским вредностима. Био је веома јасан и кратак у дискусији – љубав, слога, поштовање једних према другим, домаћински однос. И увек је истицао мисао једног швајцарског филозофа: „Где владају јединство, љубав и слога, ту станује Бог“.

Да ли су Срби били довољно свесни кога су имали у лику професора Недељковића, и да ли су свесни кога су и шта изгубили?

- Нажалост, нису, јер у овом времену све српске вредности бацају се, такорећи, на сметлишта. Настало је оно време, што Иво Андрић рече, „када паметни ућуте, будале проговоре а фукара се обогати“. Да наша несрећа буде још већа, све државне институције изгубиле су националне вредности по наређењу Европе и Америке.

Професор Недељковић је стално истицао потребу за српским јединством овим речима: „Битно је јединство, битно је наћи заједнички језик, узајамног разумевања, спасоносни језик љубави“. Како Ви, господине Аничићу, гледате на то што је професор Недељковић увек инсистирао на јединству, и да ли у Србији има некога ко је чуо или који би требало да чује ове велике и мудре речи, и, што је још важније, да их примени у пракси?

- Програм Друштва српских домаћина се заснива управо на речима нашег професора, нашег вољеног учитеља: јединство, заједнички језик, узајамно разумевање, спасоносни језик љубави. То је једино и увек присутно, са великом молбом да се спроводи у дела у Србији. Друштво српских домаћина ће учинити све да име великог српског мудраца и родољуба, српског учитеља, академика Драгана Недељковића, буде забележено за вечна времена будућим поколењима.

Геополитика број 88, јул 2015.

 

 

 

 

 

 

Додатне информације