Друштво српских домаћина даривало споменик 1300 каплaра Ужицу

Споменик борцима батаљона 1300 каплара, чију је израду финансирало Друштво српских домаћина, свечано је откривен 9. маја 2019. на Тргу Светог Саве, испред зграде Ужичке гимназије. На тај начин је симбол младости у борби за слободу у Првом светском рату постао део јавног простора у Ужицу. Бронзана скулптура је висине 2,1 метар и представља младог српског војника из Првог светског рата коме је пушка о десном рамену, док у левој руци држи књиге.

Иницијатива за подизање споменика потекла је од Друштва српских домаћина, које је,како је рекао потпредседник Страин Шуљагић, “ни владине ни невладине организације, већ Удружењекоје је посвећено неговању традиције и поштовања достојних вредности српског друштва”, које је и финансирало израду споменика.

Скупу су у име Друштва српских домаћина, поред потпредседника Страина Шуљагића, који се и обратио присутнима, присуствовали још и Живота Михаиловић, помоћник председника Друштва за посебна питања,као и потпредседници Друштва Мома Вуксановић(председник Српског националног Савета у Црној Гори) и Слободан Ерић.

 

Аутор споменика је академски вајар из Ужица, Наташа Марковић, ђак прве генерације ученика Уметничке школе Ужице, која се након студија, вратила у свој град где ради као професор у школи из које је кренула путевима уметничког усавршавања.

Скупу је присуствовао велики број грађана, представници Града, армије, Цркве, посебно средњошколске омладине.

У име Друштва српских домаћина, на откривању споменика чији је свечани чин скидања заставе са фигуре које представља младог ратника са обележјима војника, учесника Првог светског рата, препуштена младим људима- средњошколцима. Страин Шуљагић је подсетио на стварање и судбину овог батаљона. Генерација питомаца тадашњих војних академија, након само два месеца обуке у Нишу је добила чин каплара и по наређењу Врховне команде упућени на фронт у најодговорније војне задатке. Међу овим младим ратницима било је и 17 ученика Ужичке гимназије, међу којима су и Милан Јањушевић, Миодраг Верговић, Миладин Пећинар. У емотивном обраћању, Шуљагић је подсетио и на писање тадашње иностране штампе о јединственом случају да један народ на ратиште шаље своју будућности, генерације које тек стасавају и пред којима је задатак да бране, уместо да граде своју земљу. Такође је истакао и чињеницу да је Први светски рат био јединствен случај у српској историји када је народ био јединствен, без политичких, страначких и идеолошких подела, а да га је ујединила борба за опстанак.

 

Присутнима се обратила и председник Друштва историчара, Снежана Недељковић, која је, уз осврт на дане историје када се бранило право на опстанак, као и право на слободу, подсетила на чињеницу да је тадашњој омладини, оној која се нашла и у овом батаљону коме се поставља споменик, замерано да је прозападно оријентисана, а ипак је показала дивљења вредну улогу у периоду када је право једног народа на постојање било на највећем историјском испиту. Недељковићева је, овим поводом, повукла паралелу са данашњим стањем у друштву у коме се омладини много тога замера, између осталог и на напуштању земље у великом броју у жељи за бољим животом, а питање одговорности за такво стање је поставила старијим генерацијама, њиховим родитељима.

Када су се средином новембра 1914. године српске снаге нашле у озбиљној кризи, када се чинило да Србија умире и да јој нема спаса, у огањ Колубарске битке уведен је скопски ђачки одред. Њихов младалачки полет подигао је борбени адреналин клонулим борцима, битка је добијена, али је трећина каплара погинуло, а 200 рањено. Припадници Ђачког батаљона дали су свој допринос свуда где је српска војска остављала жртве – у борбама за одбрану Србије 1915. године, у повлачењу кроз Албанију, на острву Виду и у „Плавој гробници“, на положајима Солунског фронта. Последња од шест чета овог славног батаљона формирана је од студената пристиглих из иностранства – Француске, Енглеске, Белгије, Немачке и Русије. Свака чета је бројала  преко 200 војника и имала свој надимак. Прву чету у којој је било највише Ужичана и Ваљеваца називали су Племићи, (због Ера који су са висине гледали на остале крајеве Србије), а поздрављали су их са ,,Живео воз“ поздравом којим су Ужичани дочекали први воз. Имена 17 Ужичана, припадника славних каплари са територије Дринске дивизијске области остала су упамћена: академик инжињер хидроградње Миладин Пећинар, грађевински инжињери Милан Јањушевић и Велисав Томашевић, учитељи Миодраг Верговић и Милутин Чакаревић, Љубомир Ђуровић, потпуковник, Стеван Веселиновић судија, Милоје Смиљанић правник и дипломата, Тихомир Јовановић трговац и уз њих Страхиња Рогић, Живан Диковић, Ђорђе Драшкић, Миливоје Бућић, Јован Кулић“ – подсетила је у свом говору, професор историје Снежана Недељковић и председник Друштва историчара Ужица, на откривању споменика 1300 каплара испред ужичке Гимназије.

У име Града Ужица, који је подржао иницијативу Друштва српских домаћина за подизање споменика, обратио се градоначелник,Тихомир Петковић:

„Ти млади људи следили су осећај дужности и солидарности, верујући искрено да живот нема смисла без слободе. Ужице чува сећање на њих, а нек нам споменик буде увек опомена шта радимо, јер славни каплари чују само оне речи и виде она дела која су их достојна“– рекао је Петковић.

Фото: М.Николић

Додатне информације