ДОБРИЦА ЕРИЋ (Доња Црнућа, 22.08.1936 - 29.3.2019.)

 

 

...."И желим да проживим, остарим и умрем у земљи Србији

и да будем грумен ове земље о којој певам без предаха

и у којој светли прах мојих предака"....

 

Опело је у недељу 31. марта у 13 часова у кући породице Ерић, а потом сахрана на гробљу у родном селу Доња Црнућа.

Потпредседник Друштва српскох домаћина

Хвала и вечна слава нашем учитељу, брату и пријатељу.

 

 

 

Добрица Ерић  је рођен 1936. године у селу Доња Црнућа у Горњој Гружи. Родитељи су му били шумадијски сељаци Милош и Радмила. Завршио четири разреда основне сколе у Враћевшници и опробао срећу — како сам каже — у многим занатима... Својим богатим стваралаштвом на својеврстан начин обележио је живљење на шумадијском и српском простору. Био је песник, прозни и драмски писац, лирски здравичар Груже, сликар природе, села, детињства и љубави. Незаобилазан је у антологијама и уџбеницима. Писао је поезију и прозу, сарађивао са бројним листовима и часописима. Често је говорио своје песме у разним пиликама. 

      Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године а до данас више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница... Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на светске језике. Песме су му ушле у читанке, антологије, школске лектире. За многе су композитори написали музику. У јавним наступима — на ТВ, на вечерима поезије и другим приредбама он своје песме не чита, он их говори, јер их готово све зна напамет. Са Д. Витошевићем припремио је антологију — "Орфеј међу шљивама" (1963), а самостално приредио антологију —  "Да сабљама земљу дијелимо" (1994).

      Добрица Ерић је добитник низа значајних награда и признања: Младо покољење, Горанов венац, Награда Змајевих дечјих игара, Невен, Вукова Награда.

 

            ПЛАВИ САЊАР

 

Дозволите ми да вам представим

сањара са сновима плавим.

 

Песник се никад сасвим не буди.

Он увек нешто преде и плете.

Песник је споља ко и сви људи

а изнутра — право правцато дете.

 

И то — дете које се чуди

понечему што раде људи.

 

Песник гледа у свет кроз перце

пауна и кроз фрулу од зове.

Њему је кап росе — језерце

по коме најлепше лађице плове.

 

Рој свитаца и букет цвећа —

то је за њега највећа срећа!

 

Песник је срећан и када пати

и опет — тужан у башти среће.

Песнику свака песма узврати

по кап детињства, као пролеће.

 

Kад јутру сине славуј у глави

прво се брату песнику јави.

 

Тада он лута кроз поља ражи

ко да се у булке заљубио

И СВЕ ТАKО, KАО ДА ТРАЖИ

НЕШТО ШТО НИЈЕ ИЗГУБИО …

 

Сваке вечери и сваке зоре

он тражи риме и метафоре.

 

Kад их нађе, песник је тужан

и цео свет му постане ружан.

А када нађе — сунце обасја

брежуљке с крунама цвећа и класја.

 

Песник се смеши и трепти, трепти

у души света ко златни лептир.

 

Мало чупка травке за косе,

мало мази иве на међи,

мало ниже јагоде росе

на позлаћене кончиће жеђи …

 

Па сиђе у неку завичајну дољу

да песми открије тајну.

 

Јер, песник воли, то нисам реко,

кћер једне тихе сунчеве баште,

која борави негде далеко

у пределима његове маште.

 

ЗБОГ ЊЕ ОН, ДЕЦО, СВАKОГ

ДАНА ОСЕДЛА БЕЛОГ KРИЛАТОГ АТА,

И ЗБОГ ЊЕ ЈЕ ТАЈ СИН РОСНИХ ПОЉАНА

ИЗУЧИО БЕЗБРОЈ ЗАНАТА!

 

                                         Добрица Ерић

Додатне информације