НА МАРГИНАМА ОБЕЛЕЖАВАЊА ЈУБИЛЕЈА ПОБЕДЕ У ВЕЛИКОМ РАТУ

Лични став  Живадина Јовановића, председника Београдског форума за свет равноправних

Французски председник Емануел Макрон, наравно, позива у госте кога жели, то је његово право. На Србији је да сама оцени да ли је његов позив Председнику Србије израз истинског уважавања или, с обзиром на чињенице и околности, није поштеђен цинизма, лицемерја, па чак и понижавања.

Присуство српског Председника на свечаности поводом 100-те годишњице победе у Првом светском рату у Паризу, уз исти третман српске и заставе тзв. „Републике Косово“, може се јавности представљати овако или онако, зависно од оријентације политичара и њиховог утицаја на медије. Суштински, оно би представљало мирење са понижавањем српске нације и Србије као државе и непоштовање преко 1,200.000 српских жртава палих током одбране од агресора.

Прихватање разговора о питању будућности Покрајине Косова и Метохије са представником Приштине на маргинама скупа у Паризу, био би додатни знак мирења са понижавањем Србије и српске нације.

Један на један у Брислу, уз комесара, није исто што један на један у Паризу где су шефови држава и влада. Повеља УН, резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршен, даје шансу за уравнотежене преговоре и одрживо решење. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама.

Чини се да се креатори концепта обележавања овог великог јубилеја, укључивањем Приштине, њених симбола и представника, нису одмакли од  стереотипа 90-тих година прошлог века и само-наметнуте перцепције о вечитој „српској кривици“ због чега и данас верују да Срби, „по дефолту“, морају прихватати сва понижења и све диктате? 

Зашто би се изостајање највишег представника Србије са свечаности која садржи елементе најгрубљег вређања националног и државног достојанства карактерисало као самоизолација Србије, а не знак јасне мере самопоштовања? Зашто би то уопште била грешка Србије а не знак озбиљне декаденције моралних и политичких критеријума, као и одсуства визије домаћина који је чак изгубио из вида да ни 5 чланица ЕУ не признаје самопроглашену творевину на територији Покрајине Косово и Метохија?

Реч је о ароганцији и притиску не само према Србији и српском народу већ и према Русији, Кини, Индији и многи другим земљама и нацијама растуће моћи.

Срби пали током Првог светског рата, бранили су слободу Србије са Косовом и Метохијом у свом саставу. Како би они, или њихови потомци, данас примили вест да се током прославе поводом 100-те годишњице њихове победе састају Председник Србије и бивши командант терориста и сецесиониста, који је, уз друго, индициран као један од одговорних за етничко чишћење и злочине против Срба?   

Исти третман државни симбола и представника Србије која је дала 1,2 милиона живота за победу савезника у Првом светском рату, с једне стране, и симбола сецесионистичке творевине и бившег вође терориста, с друге, срамота је и симптом цивилизацијског посрнућа.

Изостајање Председника Србије због немирења са вређањем националног и државног достојанства, као и из пијетета према 1.200.000 српских жртава је начин да се Европи пошаље досад најозбиљнији сигнал да се Србија не мири са понижавањем својих бивших савезника и да не прихвата трговину Косовом и Метохијом?

Када се разговара о оваквм јубилеју, или о Косову и Метохији као дуготрајном државном и националном проблему, на томе се треба и задржати. Није упутно такве теме повезивати са трговином, инвестицијама са Запада, запошљавању или «бољем животу наших грађана». Прво, то нису упоредиве вредности, а друго, где бисмо могли стићи непрекидним узмицањем пред сличним другим потенцијалним захтевима «у интересу бољег живота наших грађана»?!

Ваља размислити и о томе колико је Срба било на Косову и Метохији пре јуна 1914, ко је вршио њихово етничко чишћење (на пример, 1941-1945.), као и коју су улогу имали Албанаци са Косова и Метохије у победи савезника у Првом светском рату? Јер, ипак, реч је о обележавању великог јубилеја победе у Првом светском рату, а не о спорту, климатском загревању, или нечему сличном.

Европи је катарза потребнија него Србији. Зарад њене сопствене будућности. Катастрофалне грешке које је учинила злочиначком агресијом против Србије 1999. и признавањем криминалне сецесије 2008. не могу се оправдати или гурнути под тепих данас – као што, нешто слично, недавно изјави мудри чешки председник Милош Земан.

 

Додатне информације