Предлог за доделу Златне значке КПЗ Србије књижевници и српској домаћици Љиљани Браловић

Погледајте Предлог за доделу Златне значке Књижевно просветне заједнице Србије књижевници и српској домаћици Љиљани Браловић, који је упутио председник Управног одбора Друштва српских домаћина проф. др Миладин Шеварлић:

КУЛТУРНО-ПРОСВЕТНА ЗАЈЕДНИЦА СРБИЈЕ
Комисији за доделу ЗЛАТНЕ ЗНАЧКЕ КПЗ СРБИЈЕ
11000 Београд, ул. Нушићева 4/2
Е-пошта: Ова адреса ел. поште је заштићена од спамботова. Омогућите JavaScript да бисте је видели. 
 
Предмет: Предлог за доделу Златне значке КПЗ Србије књижевници 
                 и српској домаћици Љиљани Браловић из села Прањани.
 
Љиљана Браловић је рођена 19. 11. 1966. године у Чачку. Удата је и мајка двоје деце. Живи у подсувоборском селу Прањани, како то она песнички каже: „међу шљивицима и облацима, спотиче се о месечину, болује ране у души својих сељака и тугује за изумирањем српских села.“
После 17 година сменског рада у „МК Рудник“, путујући свакодневно од свог села Прањани до Горњег Милановца и назад, посветила се само свом породичном домаћинству и породичном пољопривредном газдинству, а у паузама за предах између послова мајке, домаћице и млекарице, баштованке и воћарке, као једна од најбољих међу живим српским књижевним хероинама, пише песме, кратке приче, афоризме, драме и књиге на пољзу народу српском и српској културној баштини на ћириличном писму.
Објављивала је поезију и прозу у следећим часописима за књижевност: 
Краина, Бања Лука;
Српска вила, Бијељина;
Вишеградске стазе, Вишеград;
Рујно, Ужице;
Јесењин, Београд;
Свитак, Пожега;
Умно, Београд;
Год, Горњи Милановац, и другим (мање познатим) часописима и књижевним зборницицима.
Члан је Удружења књижевника Србије, Књижевног друштва ,,Запис“, Друштва српских домаћина (ДСД) – председница Општинског одбора ДСД Горњи Милановац, Кола српских сестара и Друштва српско-руског пријатељства. 
Песме су јој превођене на немачки, француски, пољски и шведски језик.
Учествовала је на најзначајнијим књижевним манифестацијама у Србији и окружењу: Кочићев збор (Бања Лука), Пивски сусрети песника (Пива), Вишеградске стазе (Вишеград), На пола пута (Пријепоље), Видаковићеви дани (Рудо), Дани хумора и сатире „Вуко Безаревић“ (Пљевља),  и на многим духовно-културним манифестацијама на српском Косову и Метохији (Штрпце, Велика Хоча, Ораховац, Грачаница, Косовска Митровица, Лепосавић, Зубин Поток, Брњак). 
Гостовала је у многим школама широм Србије, а приоритет су јој мале сеоске школе – заборављене и запостављене и од државе и од културних посленика.
Њени драмски текстови из књиге „Није луда луда“ су извођени у школама и на такмичењима школских позоришта у Новом Саду, Крагујевцу и Горњем Милановцу. 
У Књижевном друштву „Запис“ из Горњег Милановца покренула је стваралачки рад са децом, тзв. Записове пупољке. После њеног седамнаестогодишњег рада са младима резултат су два већ афирмисана млада песника, један академски сликар, два дизајнера, једна дипломирана глумица, неколико студената српског језика и књижевности. Радови њеног уметничког подмлатка се редовно објављују у летопису за културу Год.
Добитник је награда: 
Вуко Безаревић (Пљевља), за сатиру;
Др Есад Садиковић (Приједор), за кратку причу;
Жикишон позорница (Параћин), за афоризме;
Златник са ликом Светог Саве (Раковица), за духовну поезију; и 
бројних награда на конкурсима које су расписивали књижевна друштва, домови културе и библиотеке, за родољубиву, љубавну и социјалну поезију.
Објавила је следеће књиге:
„Птице су створене да лете“ – песме, Доситеј, Горњи Милановац, 2000. године;
„Далеки корени“ – песме, КД Запис, Горњи Милановац, 2002. године;
„Балада заборављеноме“ – песме , КД  Запис, Горњи Милановац, 2003. године;
„Човек и зид“ – песме, КД Запис, Горњи Милановац ( 2005. године;
„Очи које ме траже“ – песме, Српска књига, Рума ( 2007. године;
„Није Луда луда“ – дечје драме, Жиравац, Пожега, 2009. године;
„Приче испод ожиљака“ – приповетке, Легенда, Чачак, 2011. године,
„Завет и обећање“ – песме, Лио, Горњи Милановац, 2014. године; и
„Лајем не престајем“ – приповетке, Књижевна задруга Српског националног савјета, Пљевља, 2016. године.
Осим тога, пише сатиру  и драме. Две монодраме  „Кад умрех ономад“ и „Улица црвених вењера“ су постављене на позоришну сцену и гостовале су у више градова у Србији и Републици Српској. 
По њеној приповетки „Детелина на прочевљу“ снимљен је етнографски, документарно-играни филм „Кум“, а неколико њених песама је послужило као основни мотив за снимање документарно-етнографских филмова („Међа“, „Четрдесети дан“, „Ивањдан“, ...).
Ван књижевног рада, кроз активности у Друштву српских домаћина, залаже се за очување традиције, српског језика и писма и српског села, а посебно је посвећена отварању центара за повратак селу у подсувоборском крају. 
Својим начином живота Љиљана Браловић је угледни пример како се може живети у српском селу, бавити пољопривредом, а у исто време бити и песник - писац и познати и признати грађанин Србије и света.
О Љиљани Браловић су писали: 
академик Жарко Ђуровић, који ју је уврстио међу четрнаест савремених књижевница у књигу критичких дијалога ,,Женски видокрузи”;
доцент др Раде Вучићевић у чланку ,,Огледи из савремене српске књижевности“, Развигор, Пожега, 2012. године; и
професори Тихомир  Левајац, Тијана Лазовић, Бранко Зејак, као и рецезенти књига Душко Трифуновић, Матија Бећковић, Зоран Раонић и Перо Зубац. 
Част ми је што познајем и, као председник Управног одбора Друштва српских домаћина, сарађујем са Љиљаном Браловић, са чијим сам стиховима из једне од њених бројних песама „Ово није молитва, ово је крик!“ деценијама опомињуће започињао прво предавање из агроекономских предмета свакој новој генерацији студената на Пољопривредном факултету у Београду, као и завршне манифестације у својству председника Републичке комисије Такмичења села Србије односно сада Сусрета села Србије. 
Ово није молитва, ово је крик! 
Над овом земљом птице певају тугом! 
Јуче је у једном селу умро последњи становник, 
а сутра ће можда у другом.

Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.

Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж којим
угашено огњиште мирише.

Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас, учините нешто
за умируће село и мотику што под стрехом труне,
и вас су грејали пуловери
плетени мајчином руком од најбеље вуне! 

И ваша се колевка њихала у хладу шљиве, 
храниле вас испуцале руке 
црним хлебом са неплодне њиве!
Ово није обична прича! 
Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету. 
Јуче је у једном селу умро последњи становник, 
на бесповратни пут су га испратили 
мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже, 
и ви сте убрани са неке вреже, 
из врта шареноликог неког села, 
у коме су, можда, одзвонила звона 
последњег опела.
Уверен сам да Комисији за доделу Златне значке КПЗ Србије не могу да предложим бољег кандидата из области књижевности од Љиљане Браловић, мада заслужује и веће признање КПЗ Србије и државе Србије.
На Међународни дан сеоских жена,                                    
15. октобра лета Господњег 2017.  
             Предлагач:
Проф. др Миладин М. Шеварлић
Добитник ВУКОВЕ НАГРАДЕ 2012.
Председник Републичке комисије Такмичења / Сусрета села Србије
Председник Управног одбора Друштва српских домаћина 
Председник Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије
Народни посланик, члан Одбора за пољопривреду Нароне скупштине                          
 

Додатне информације