Положај Срба, српског језика и ћирилице у Црној Гори

Излагање проф. др Јелице Стојановић на  седници Одбора за дијаспору и Србе у региону, 8. јуна 2017. године у Народној скупштини Републике Србије.
Проф. др Јелица Стојановић
Предсједник Матице српске – Друштва чланова у Црној Гори
 
Положај Срба, српског језика и ћирилице у Црној Гори
 
 
Положај оног дијела народа у Црној Гори који се изјашњава као Срби је, према свим реалним показатељима, на најнижем могућем нивоу. Обесправљени су и дискриминисани по много основа, односно, такорећи, у свим сегментима који се тичу одржавање и уважавање њиховог националног и народносног идентитета. 
Показатељ велике дискриминације јесте присуство (односно заступљеност) у државним структурама и органима, нарочито у руководственом кадру, гдје је оних који су се изјаснили као Срби (према истраживањима из 2010. године: Inicijativa mladih Fondacija za ljudska prava Institut za otvoreno društvo Crna Gora Predstavništvo Crna Gora Program. Monitoring poštovanja ljudskih prava, Zastupljenost etničkih zajednica u državnim organimau Crnoj Gori, Inicijativa mladih za ljudska prava, Crna Gora, www.yihr.me, Podgoricа, мaj 2010. godine.), процентуално 10–15 пута мање у односу на оне који су се изјаснили као Црногорци. Нпр, од државних службеника и намјештеника, 85 одсто су Црногорци, а свега је 4,2 одсто Срба. У Министарству културе има 40 запослених, од чега је 33 Црногораца, четворо Срба, у Министарству просвјете и науке запослено је 69 лица, а од тог броја је 54 Црногорца, шест Срба. У Министарству здравља ради 207 људи. Од тога је 185 Црногораца, 12 Срба, пет Муслимана, два Албанца, а три радника се није изјаснило. У Агенцији за националну безбједност, од 450 службеника, само су тројица Срби. Међу судијама Уставног, Врховног, Апелационог и Вишег суда – Срба нема. Сви показатељи говоре да не постоји ни један директор Србин у основним и средњим школама, вртићима, домовима здравља и болницама у ЦГ. Зар је онда чудно што се број оних који се национално изјашњавају као Срби смањио између два посљедња пописа. Према попису из 2003. године као Црногорци изјаснило се 43,16% становништва, а 2011 – 44,98%; као Срби 2003 – 31,99, а 2011 – 28,73. Да говори „црногорским језиком 2003 изјаснило се 21,96%, а 2011 – 36,97; српским језиком 2003 – 63,49%, а 2011 – 44,98.
 
Ипак, највећа дискриминација данас у Црној Гори усмјерена је на говорнике српског језика и на писмо који је вјековни израз српског језика и које је вјековно писмо Црне Горе – ћирилицу. Укратко:
У Црној Гори се приводи крају, пред нашим очима, употреба и(ли) могућност употребе српског језика, са тенденцијом да потпуно нестане са јавне (па и личне) сцене. Српски језик и књижевнојезичко насљеђе у Црној Гори покушавају се подвести под црногорски језик и црногорско књижевно насљеђе, покушавају се промијенити и фалсификовати историјски токови, историјско име српског језика и српско књижевно насљеђе потријети. Говорници српског језика се, већ, не само обесправљују, него су потпуно обесправљени, корак по корак одузимају им се (сва) основна права. 
„Црногорски језик“ је инаугурисан формалноправно, прављењем дубокох политичко-администартивних резова, почев од школског система, преко Устава, разних законских и подзаконских аката, а све је то пројектовано са намјером да се политичко-идеолошке одлуке, мало по мало, наметну свим грађанима Црне Горе, различитим методама, што се данас приводи, ако овако настави и ако не наиђе ни на какав одговор, крају. Као прво, године 2004. мијења се назив наставног предмета у школама (Српски у Матерњи); потом је, 2007. године, изгласан нови устав када је црногорски језик проглашен за „службени“ у Црној Гори, а српски, босански, хрватски за језике у „службеној употреби“. Та вјештачки створена разлика послужиће као „покриће“ за дискриминацију српског језика и говорника српског језика – потом. Јер разлике, суштинске, између појмова „службени језик“ и „језик у службеној употреби“ нема. Међутим, то је био начин да се српском језику, односно његовом имену, одузму сва права. И оно што је у формално-правном дијелу српски језик и задржао („језик у службеној употреби“; „уклопљеност“ и сабијеност у оквиру четвороименог назива наставног предмета у основним и средњим школама: „Црногорски-српски, хрватски, босански“), настоји да се смањи и уништи, прећути и игнорише, свакодневно, у пракси. Све што подразумијева службену и јавну употребу језика, Влада, министарства, Универзитет Црне Горе, просвјетне и културне структуре, итд., све је формализовано именом за језик „црногорски“. Циљ је навикнути цијелу Црну Гору на друго име за језик – „црногорски“, макар посредно, заобилазно, на тај начин што они који су одабрали да су говорници српског језика неће имати формалну потребу и прилику да са срету са именом српског језика да би функционисали у систему Црне Горе. И не само да неће имати формалну потребу, него неће имати ни могућност да то своје суштинско право искористе и спроведу. 
У школама није усаглашен назив наставног предмета (који је, такак какав – четвороимени) са оним што је на корицама уџбеника (а на корицама уџбеника пише „Црогорски“). Најновији моменат који је ових дана на дјелу јесте промјена назива предмета Српски језик на филолошким програмима за проучавање страних језика (енглеског, руског, њемачког, француског, италијанског) на Филолошком факултету у Никшићу, УЦГ, у нов назив „Црногорски језик“ (као и предмета: Превођење са енглеског, руског..., на „црногорски“ и обрнуто, са „црногорког“ на те језике). Тако ни један студент који упише да студира енлески, руски, француски, њемачки... неће моћи да искористи своје право као неко ко се опредијелио за српски језик и његово име, а такође нити иједан предавач на тим студијским програмима. У Црној Гори своје „уточиште“ српски језик има једино на Студијском програму за српски језик и књижевност на Филолошком факултету у Никшићу, потпуно изолован и усамљен. А који већ годинама, откад је инаугурисан „црногорски језик“ (и отворен студиј, потом и факултет за исти) покушавају да затворе, преименују и сл. Међутим, упркос свему, Студијски програм за српски језик има препознатљиви научни кадар, који му остаје вјеран, и студенте који у овом времену студирају језик који има научну заснованост и историјску препознатљивост и континуитет у Црној Гори.
Што се тиче статуса ћирилице у Црној Гори, ћирилице је готово сасвим нестало из нашег видокруга, све око нас је (осим, можда, једва 2% натписа разног типа) латинично, сва администрација, сва коресподенција са државним (општинским..., просвјетним, културним...) органима и институцијама је на латиници. Само у неким дјеловима постоји могућност да грађани затраже (што почесто подразумијева попуњавање одређеног формулара) да му нешто буде „издато“ на ћирилици: лична документа (нпр.), у посљедње вријеме школска свједочанства. С тим што се латиница подразумијева, чиме је право употребе, и право добијања ћирилице већ маркирано, тј. обиљежено. Што многе у Црној Гори, с обзиром на могуће, а и посвједочене, посљедице, обесхрабрује да се опредијели за ћирилицу.
Дакле, без обзира на све, шта би требало да је обавеза државе Црне Горе према Уставу и законима: српски језик је, према Уставу, у службеној употреби, а службена употреба треба да подразумијева готово све. Уз то, српски језик је и већински језик у Црној Гори, опет, без обзира не све притиске (који, ипак, постепено, дају резултате), што је јединствен примјер у свијету свих времена – да већински језик готово нема никакав статус. Као друго: и према Уставу ћирилица и латиница су равноправна писма (при чему, ипак, ћирилица стоји на првом мјесту). А при том, и упркос свему, ћирилица је, као и српски језик, осим у Уставу, који је некад све (када одговара власти), некад ништа (као у случају српског језика и ћирилице), мртво слово на папиру. Дакле, ако се само испоштује Устав Црне Горе, говорници српског језика и ћирилица задовољиће своја основна права. Али, како доћи до тога да се испуштују основна права у Црној Гори? Да не кажемо да се испоштује наука и струка, као и историјско-научна истина, јер је то већ друго и посебно питање, него да се испоштују основна Уставом загарантована, при том и људска, и лична права?!
Након овог кратког представљања постаје јасно зашто се између два пописа смањио број оних који се национално изјашњавају као Срби, а још више оних који су се опредијелили за српски језик. И, ако се оваква дискриминација и непоштовање основних права наставе, поставља се питање шта ће бити даље... Сјетимо се не тако давних времена и не тако удаљених простора, и сјетимо се како се смањивао број оних који су се национално изјашњавали као Срби. И да ли српски корпус и у Црној Гори треба свести на симболичан број да би им се, потом, симболично и (дарежљиво) услишила права. Свакако, Црна Гора се, својим историјским насљеђем и својом дубоком истином негдје изнутра свему томе одупире и брани, али и ми морамо бити одговорни и учинити макар неки напор да спријечимо дискриминацију, те да се изборимо за достојанство онога што има континуитет, утемељеност и историјску препознатљивост – српског језика, ћирилице, српског културног и народносног бића у Црној Гори.   
 

Додатне информације